BAZA ZNANJA

Kurs: - Efektivno donošenje odluka

Modul: Kako do kvalitetne odluke

Autor: Test Instruktor

Naziv jedinice: Tehnike donošenja odluka

Menadžeri koji svakodnevno odlučuju zapravo utvrđuju i biruju one načine rešavanja problema s kojim su suočeni, koji će biti u skladu s postavljenim ciljevima organizacije, ali  uvažavajući i okolnosti u kojima se poslovanje odvija. Tom prilikom, menadžeri se koriste svim raspoloživim izvorima informacija i kvalitetno obrađenim podacima o problemu ili uslovima u kojima ga treba rešavati, dok se u nedostatku potrebnih informacija oslanjaju na intuiciju i iskustvo. U donošenju odluka trebaju imati na umu i računati na sledeće tri ključne pretpostavke:

• složenost problemskih situacija
• vremenski okvir
• različitost stilova odlučivanja.

Odlučivanje je danas vrlo zahtevno i često se moraju uvažavati mnogi, uzajamno suprotstavljeni ciljevi. To je posledica uticaja složenosti tržišnih odnosa na menadžment, slojevitost problemskih situacija, kao i sveopšta isprepletenost i međuuslovljenost kulturnih, moralnih, vrednosnih, tehnoloških ili političkih činilaca. U procesu odlučivanja teži se balansiranju između, sa jedne ostvarenja kratkoročnih i dugoročnih ciljeva, a sa druge strane, neophodnosti brzog reagovanja koje je uslov uspešnog poslovanja. U krajnjoj liniji, dovoljno je veliki i izazov opstajanja u dinamičnim i promenjivim uslovima poslovanja, u dinamičnim tehnološkim promenama i izazovima konkurencije. Osim toga, poslovno je okruženje neizvesno i nesigurno, pa se pojavljuju tri tipične situacije koje treba uvažavati prilikom donošenja odluka.

Hipotetička situacija kada su jasni elementi problemske situacije i kada neće doći do neželjenih i nepoželjnih posledica donesenih odluka naziva se situacija pune izvesnosti. Ova je situacija zapravo hipotetska i teoretska, budući da se nikada sa sigurnošću ne može predvideti, pa s time u praksi ne treba niti računati (hoće li se, kada i s kakvim posledicama pojaviti negativni i nepoželjni obrti, a samim time i neočekivani tokovi realizacije planiranih poslovnih aktivnosti).

Situacija poznatog rizika prisutna je kada se sa izvesnim stepenom verovatnoće mogu opisati elementi problemske situacije ili pak posledice donešenih odluka. Nikada nije moguće precizno planirati, kako i na koji način će se realizirati poslovne aktivnosti, ali zato je moguće bazirajući se na rezultatima ostvarenim u proteklim godinama aproksimativno postaviti relativno ostvarljive ciljeve u sledećem periodu. Menadžeri se tokom poslovanja mogu susresti i sa situacijom koja je puna neizvesnosti, a uzrokovana je nedostatkom informacija, iskustva i indikatora na čemu bi se trebala temeljiti poslovna odluka te menadžeri, koristeći se jedino intuicijom, deluju u velikoj neizvesnosti i mogućnosti rizika.

Svaka donešena odluka predstavlja proces prosuđivanja, nikada jednokratni čin. Kada govorimo o neprogramiranim odlukama, onim koje nisu unapred definisane pravilima i procedurama koje olakšavaju posao, možemo razlikovati tri pristupa/tehnike odlučivanja.

1. Model racionalnog odlučivanja
2. Model donošenja zadovoljavajuće odluke
3. Model intuitivnog odlučivanja

Model racionalnog odlučivanja

Model racionalnog odlučivanja predstavlja klasičan model odlučivanja. Ovaj model predstavlja logičan niz sledećih postupaka: identifikacija problema; izlistavanje mogućih rešenja; ocena alternativnih rešenja; izbor najboljeg rešenja i primena i ocena efekata date odluke.

Identifikovanje problema je inicijalna faza procesa raciuonalnog odlučivanja. Problem je stanje neželjene situacije i predstavlja početni korak u kreiranju plana za ostvarenje novog, željenog stanja. Takođe, identifikacija problema podrazumeva i rešenost da se njime pozabavimo, jer se u suprotnom neće ništa promeniti.

Stvaranje alternativnih rešenja počinje sa trenutkom pravilnog jasnog identifikovanja rešenja. Ovo praktično znači listu mogućih rešenja koja će rešiti problem. Ovo je jednostavno za većinu programskih odluka, ali u slučaju neprogramskih odluka, ovo može biti jako teško. U situaciji neprogramskih odluka, javlja se problem pribavljanja relevantnih informacija i procene eventualnog rizika. U ovoj fazi ptrebno je analizirati interno i eksterno okruženja i napraviti procenu rizika i što preciznije proračunati efekte donešene odluke. Za ovu fazu od presudnog je značaja kreativnost i inovativnost donosioca odluka u kreiranju novih rešenja.

Po izlistavanju potencijalnih rešenja pristupa se njihovoj proceni. Najčešće postoje unapred definisani kriterijumi, neka vrsta check liste, kojoj podležu sve alternative. Ti kriterijumi mogu biti: praktičnost, ekonomičnost, etičnost, legalnost itd.
Po detaljnom ocenjivanju svih alternativa, donosilac odluke ima pred sobom jasnu sliku koja od alternativa predstavlja najbolje rešenje. Time se dolazi do suštine procesa odlučivanja.

Poslednja faza u procesu odlučivanja odnosi se na implementaciju izabranog rešenja. Kako bi naredno odlučivanje bilo još efikasnije i efektivnije, potrebno je praćenje relizacije izabranog rešenja, kao i izvođenje zaključka i preporuka za buduće situacije.

Model donošenja zadovoljavajuće odluke

Model donošenja zadovoljavajuće odluke primenjuje se u situacijama kada model racionalnog odlučivanja nije moguće primeniti, jer kontekst ne dozvoljava usvajanje optimalne odluke. Tada se pribegava donošenju najbolje moguće odluke, koja nije optimalna, ali je zadovoljavajuća.

Model intuitivnog odlučivanja

Model intuitivnog odlučivanja je odlučivanje na osnovu iskustva, osećanja i stečene sposobnosti rasuđivanja o datim problemima. Ipak, ne može se u potpunosti reći da ovaj model predstavlja model za sebe. On je visoko inkorporiran u prethodno navedene modele i predstavlja njihov neodvojiv deo. Intuitivno odlučivanje zasniva se na uprošćavanju strategija iz razloga nedostatka vremena za analiziranje svih potencijalnih rešenja i njihovom procenjivanju.

Donošenje odluka na osnovu intuicije, podrazumeva oslanjanje na iskustva koja su dostupna u memoriji. Ove odluke mogu biti i visoko pogrešne jer su često pod uticajem irelevantnih faktora koji pojednica čini subjektivnim i umanjuje objektivnost koja je presudna za kvalitetnu odluku.

Intitivno odlučivanje, a u krajnjoj liniji svako odlučivanje, visoko je uslovljeno individualnim karakteristikama pojedinca pa su stavovi pojedinca, uverenje, vrednosti, interesi visoko ugrađeni u izbor koji pravi. Ove smernice koje su inače neophodne jer nam zapravo pomažu u donošenju odluka, često mogu biti i remetilački faktor i otežati jasno sagledavanje situacije.

Važna lična karakteristika donosioca odluka i stav prema riziku, tačnije spremnost ili nespremnost na rizik. Poznato je da je jedna od ključnih karakteristika menadžera spremnost da preuzme rizik, pa i odgovorost za donetu odluku.